Od letke do vizitke

9:53 AM




Malo pre je bio kurir. Stigao mi je paket od dizajnera kog sam platila da mi dizajnira i uradi vizit karte. Sedam na krevet i gledam ih. Minut kasnije, ležim na leđima i pitam se: Da li sanjam? Nije mnogo prošlo od kada sam isto ovako ležala na leđima, pokušavajući da ih ispravim, uz bolne grimase, jer su me bolela od ranca u kome sam celog dana nosila nekoliko kilograma letki za obližnji fastfood. 



''Celog dana sam radila, raznosila od zgrade do zgrade, od ulaza do ulaza. Dva puta me je napao pas i jednom me je neki dedica jurio sa metlom jer sam ubacivala letke u sandučiće, iako je na vratima zgrade velikim slovima pisalo NE PRIMAMO REKLAMNI MATERIJAL. Ali ja sam morala. Gazdaricu fastfood-a to ne zanima, plaća me da uđem u svaku zgradu i zabodem letku u svako sanduče. 700 dinara dnevno. 5000 letki dnevno. 5000 sandućića, nebrojano mnogo zgrada...Čistih, prljavih, mračnih, punih cveća ili bara od mokraće. Bilo je svega. A ja sam želela da radim, da nešto zaradim, da i ja budem od neke koristi. Počela sam jutros u 7h. Sada je 22h. Pravila sam pauzu za ručak i od jučerašnjeg honorara kupila sam 2 šnicle, povrće za sataraž i malo voća. Dok se krčako ručak, okupala sam se i promenila garderobu jer sam se već oznojala u prvoj smeni, naročito po leđima na koje mi je legao težak ranac. Sada sam preumorna i nemam snage za večeru i tuš. Ne samo da me bole leđa, bole me i stopala, ramena i vrat. Ali uspela sam. Sutra krećem ponovo....'' (jun 2014)

''Ne možete da zamislite koliko sam se smrzla danas. Ovaj decembar nikad nije bio hladniji. Puše košava sa svih strana, čini mi se. Držim stopala na vrelom radijatoru da ih otkravim. Zaledila sam se. Bukvalno. Fotkala sam tri devojke kod Beton hale za 10€. Ne svaka po 10. Sve zajedno ukupno 10€. Bilo je, mislim, oko -5, -6 stepeni. Prvi put sam doživela da autofokus na aparatu neće da radi od temperature vazduha pa sam morala ručno. A nije baš izvodljivo manuelno fokusirati sa rukavicama. Tako da su mi se i ruke smrzle. Baš je teško ovo vreme ali neću da odustanem. Zrno po zrno, pogača...''  (decembar 2016)

''...Ustala sam oko 10h i skuvala čaj od kamilice. On mi je omiljen. Sa šoljom vrele tečnosti odšetala sam do radnog stola i sela da radim. Pripremam postove za moje klijente. Već nekoliko meseci u nazad radim kao community menadžer iliti kao osoba koja vodi društvene mreže za firme. Obožavam ovo da radim. Učim svakoga dana nove stvari iz raznih oblasti. Vreme koje provedem u ovom poslu mi ne deluje kao gubljenje vremena već kao izražavanje moje kreativnosti i uopšte nemam osećaj da radim. Dobro sam plaćena. 
Posle doručka, počinjem da spremam scenografiju za fotograsianje jednog proizvoda. Upravo sam došla na svoje drugo radno mesto, mesto fotografa i ono je na drugom kraju moje sobe. Obožavam da fotkam. To me čini neizmerno srećnom. Je l' malo bezveze ako vam kažem da je i to dobro plaćeno? Ali stvarno jeste... Kada ugledam savršen kadar kroz objektiv sva zadrhtim. Kad pogledam fotku koju napravim razmišljam o tome kakve će emocije ona probuditi kod drugih. Već sam naučila da se sve i svuda vrti oko emocije. A naročito  u umetnosti i marketingu. Često kažem da je marketing umetnost trgovine. I jeste. Verujte mi jeste. Naredna četiri sata sam u svom zenu. Fotkam. Neka me niko ne prekida... 

Završila sam i vreme je da ponovo posetim društvene mreže. Retko ih koristim kada radim. Skreću  mi pažnju i prekidaju mi moj mir i moj užitak. No, sada kada sam završila baciću pogled da vidim šta sam propustila.. Nekoliko prijava za moj Instagram kurs, par odgovora na današnji Story, jedan predlog za saradnju... Bacam se na odgovaranje. Narednih pola sata opet radim. I ovo isto obožavam. Ne znam kako bih vam opisala a da mi zaista poverujete..ja jednostavno volim da radim. Naravno, ne bilo šta. Ali ovo sve što sam vam navela apsolutno da! 

Ručak sam preskočila ali vreme je za večeru. Poješću salatu. Posle večere pravim kupku da uspešno privedem ovaj radni dan kraju. Ponovo me na kraju dana ništa ne boli, nije mi hladno i veoma sam zhvalna na tome.'' (oktobar 2017)



Razlika između mog nekadašnjeg opisanog dana (prvog) i mog sadašnjeg dana je oko 3 godine. Ipak, kada rezimiram sve svoje uspone i padove, priznaću vam da su fakat dobre stvari počele da mi se dešavaju tek u poslednjih godinu dana. Razlika između mene pre godinu dana i mene pre 3 godine jeste samo u tome da prošle jeseni/zime nisam delila letke nego fotkala napolju na -5 stepeni za 10€. Nikad nisam odustajala. Ni na 700 din, ni na 10€, ni sada kada je to neopisivo mnogo veća brojka. Meni je važno da radim ono što volim. Da se izgubim u vremenu i prostoru kad počne moje ''radno vreme'', da drhtim kad kreiram i gorim kad to podelim sa drugima. A pričali su mi da je nemogće. Da ne postoji osoba koja voli da radi svoj posao, da ljudi vole svoje hobije, a posao rade zato što od nečeg mora da se živi. Hmm...ako je tako onda su ljudi koji rade posao koji mrze a vole svoje hobije mnogo glupi. Zašto nisu od svojih hobija napravili posao? I za to su mi rekli da je nemoguće. Da su to tra la la priče za decu i šarene laže. To ubode jedan u milion kome se baš posreći ili ko je bogat od rođenja pa mu se može. Ako i nije bogat ima neku debelu vezu. Znate dešavalo se da mi i ne izgovore sve ovo ali im vidim u pogledu. 

Moguće je!!! Ljudi, ja sam vam svedok! Moguće je! Nemojte da odustanete od svojih snova samo zato što vam je neko rekao da je ''nemoguće'', da je ''veliki rizik'', da ''nećete uspeti''. Ako vi gorite i drhtite to je već samo po sebi uspeh. Vaš lični. Vaša pobeda. Ne odustajte kad je teško. Pravite plan i idite korak po korak. Postoji milion načina da monetizujete svoj hobi, da postanete profesionalac u sferi koju mnogo volite. Nije važno o čemu se radi. Da li je to baštovanstvo, menadžment ili pravljenje kiflica. Moguće je. Ako ne znate kako guglajte, učite iz knjiga, kupite kurs, idite na radionicu, posetite seminare, uložite u konsalting...Ma dopustite da vam neko pokaže. Da vam neko makar samo da nadu i da vas motiviše i pokrene. 
Dosta je bilo cupkanja u mestu, bolova u leđima, letki i bednih dnevnica. Mi zaslužujemo vizitke! Za hrabrost, za ideju, za odlučnost, za stojički podnete ''one poglede'', za ludost, za vatru koja gori u nama, za drhtaj srca dok radimo, za momenat u kom se izgubimo u vremenu i prostoru dok stvaramo... 

Živimo samo jednom... Ali ako živimo kako treba, jednom je dovoljno...



















You Might Also Like

11 коментара

  1. Ovaj tekst je cista motivacija, vidi se da je napisan od srca. Ako jednog dana budem uspela da od svog hobija da napravim posao javicu ti se, jer si mi ti dala jos jedan razlog zasto ne treba da odustanem ☺

    ReplyDelete
  2. Hvala ti za ovaj post. I hvala ti što si mi lepo rekla da se ne troumim više i da počnem da radim za sebe a ne za druge :)))

    ReplyDelete
  3. Divno, motivacija za sve :)

    ReplyDelete
  4. Bravo, nekako otkad sam ušla u svijet blogovanja, među prvim je bio tvoj koji me oduševio, a kasnije tvoj insta profil koji je tako ljubav :)

    ReplyDelete
  5. Odličan teks, veoma inspirativan i daje vetar u leđa svima koji žele da ostvare svoje snove. Ovo je dokaz da se prave želje mogu ostvariti. Pratim te redovno na instagramu i imam samo reči hvale. Samo tako nastavi.

    ReplyDelete
  6. '' Meni je važno da radim ono što volim. Da se izgubim u vremenu i prostoru kad počne moje ''radno vreme'', da drhtim kad kreiram i gorim kad to podelim sa drugima. ''
    Čitam i razmišljam koliko si ti zapravo divna osoba i za tvoj blog i instagram imam samo pozitivina mišljenja. ☺

    ReplyDelete
  7. Andrijanaaa! Bravoooo! Sjajan tekst! Do kraja teksta, srca mi već ubrzano kuca - i iako je nedelja, napolju kiša, ja bih nešto da radiiim :D xxx

    ReplyDelete
  8. You look amazing! Love that coat sexy chat ------- Leave a Reply

    Packers and Movers Bangalore
    Packers and Movers Chennai

    ReplyDelete
  9. Veoma zanimnjiv post o tome bas sam se uzivela kada sam ga citala,zapratila sam blog nadam se da ces i ti moj 😳

    ReplyDelete
  10. https://sweet16blackpoetry.blogspot.rs/?m=1

    ReplyDelete

Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)