Sećanje

10:00 AM



Prošlog vikenda smo bili kod mojih nane i dede da oberemo malo višanja. Nažalost moji nana i deda više nisu sa nama i mogu vam reći da mi je teško pao odlazak u njihovu kuću. Prvi put sam tamo od sahrane i pomena i kada nema ljudi izgleda stravično. To dvorište i te dve male kuće u kojoj su živeli budi u meni hiljade, milione uspomena. Od svog najranijeg detinjstva pa do polaska u školu sam boravila tamo. Bilo je daleko zabavnije i lepše nego u mojoj kući, imala sam mnogo društva i slobode a i nana je jednom nedeljno mesila domaći hleb i lepinje i pekla ih u furuni i to nikada nisam želela da propustim. Igre u pesku, žmurke i vije. Igre sa drugom decom, trčanje i skakanje do iznemoglosti. Sankanje i grudvanje i ono veče kad je jedno dete iz komšiluka upalo u septičku jamu. Ah kako je samo vonjao te nedelje. :D U dvorištu im se nalaze dve kuće približno iste veličine. Zvali smo ih letnja i zimska. Deda je uvek spavao  u svojoj sobi u zimskoj kući a nana je spavala u kujni (leti u letnjoj a zimi u zimskoj kući). Zapravo zimska kuća je bila starija i toplija te se ona zato selila prema sezoni. Svejedno delovalo je kao da je stalno u obe jer je razmak između njih možda dva metra. Ja sam volela da spavam sa nanom. Legnemo tako nas dve okrenute nogama jedna ka drugoj. Ja obično gledam televiziju a ona rešava ukrštene reči ili veze. Moji roditelji su mene prilično kasno dobili i od kad znam za sebe i za moju nanu ona je bila stara. Uvek sam se plašila da će umreti baš tako uveče, kad nas dve legnemo pa sam je molila da sačeka da ja prva zaspim. Kao da bi to nešto promenilo. Ali tako mi je bilo lakše, bilo mi je lakše da zaspim pre nje nego da slušam njeno disanje kad spava. Gledajući one prostorije, špajz iz kog sam šupkala hleb kad sam bila gladna i njegove police koje su sada bez jedne tegle zimnice i soka, gledajući sto na kom smo ručali, televizor na kom sam gledala nindža kornjače i moćne rendžere, zelenu vitrinu na koju sam lepila sličice iz žvaka, šporet na kom je nana spremala ukusne obroke, krevet na kom smo se uveče kikotale zajedno, na kom me mazila i na kom sam uvek brzinski zadremala, gledajući luster koji je u mom sećanju ostao kao luster prekriven krpom koju bi deda stavio kad oko 5h ujutru uđe da skuva kafu da me ne probudi svetlo..Zamislila sam njih dvoje - dedu kako dobacuje neku zabavnu opasku dok leži na sedištu i gleda vesti i nanu kako sedi na ivici kreveta i odmahuje glavom dok hekla neko milje. Želim da ih ostavim tu, takve nasmejane, na trenutak bezbrižne mada to nikad nisu bili. Želim da ta slika bude slika u mojoj glavi kad pomislim na detinjstvo. Želim da zaboravim bol i čuvam samo uspomenu.




You Might Also Like

11 коментара

  1. This comment has been removed by the author.

    ReplyDelete
  2. Kakoo si divno to sve opisala! Imam slicna secanja vezana za detinjstvo. Krenule su mi suzice dok sam citala post. Kako bih se rado vratila u ta bezbrizna vremena....:-(((

    ReplyDelete
  3. Ah, koliko je lep post draga Andrijana! Nažalost i ja sam ostala bez bake i deke i često ih se setim i nikad ne zaboravljam divne trenutke provedene sa njima.
    Ljubim te

    ReplyDelete
  4. Predivno si napisala post. Jako si me dirnula s tom pričom jer sam i ja slično proživljavala sa pokojnom bakom i djedom. :(♥ I naravno, slike kao uvijek - odlične.♥

    My little corner

    ReplyDelete
  5. Priča me je zaista dirnula,inače slike višnjica su preslatke,deluju tako ukusno ♥


    Novi post-lepotaodaleks.blogspot.rs

    ReplyDelete

Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)