Pričamo petkom: Osoba koja mi je promenila život?

10:00


Sećam se, kao juče da je bilo, a bilo je pre čitavih 12 godina, smrti svoje prabake. Moja prabaka, gotovo čitavog svog života, bila je samohrana majka. Muža je izgubila u II svetskom ratu i posle toga se nikada nije udavala. Sama je odgajila dvoje dece, dečaka i devojčicu. Kad sam se ja rodila već je bila jako stara. S obzirom da su mi mama i tata jako puno radili, svoje detinjstvo sam provodila kod nane a tamo je povremeno boravila i prabaka, koja je u tom periodu živela u Beogradu, u stanu u kom danas ja živim.



Kad dodje prabaka znalo se - biće bombona i keksa. Deca iz komšiluka i ja smo to uvek jedva čekali pa smo prabaku dočekivali sa osmehom. Međutim, znate kako je kad ste deca pa nemate mere ni granice. Navalili bismo i za par sati smazali sve što je prabaka donela, planirajući da nam traje danima. I tako prabaka se par puta okuražila i zabranila nam da uzimamo bombone i keks sami, bez pitanja i nadzora. Sva bi se deca tad razbežala kućama, a ja sam ostajala sama i uplakana što nemam sa kim da se igram. Sećam se da sam u tim slučajevima jako vikala na prabaku, čak sam je i psovala, možda čak i nazivala pogrdnim imenima. A imala sam svega 5, 6 godina. 


Te 2003. kad je prabaka pala u postelju, i kad se videlo da joj se bliži kraj, došla sam joj u posetu. Sećam se kako sam sela kraj nje i zamolila prisutne da izađu. Podsetiću vas da sam tada imala 9 godina. Ona je bila izuzetno inteligentna žena i znala je kako se osećam. Videla je sve u mom pogledu. Nije govorila ništa, pustila me je da pričam. Tih dana ja sam bila jedina koja je pred njom zaplakala. Svi ostali su se pred njom pretvarali u nasmejane i srećne ljude a jecali su iznutra. Ja sam jecala naglas. Ne znam koliko puta sam je zamolila da mi oprosti što sam bila bezobrazna i što sam vikala na nju ali se sećam da se toplo nasmejala i pomazila me po kosi. Izašavši iz sobe, zatvorivši vrata za sobom, rasterećene malešne duše, zatvorila sam i jednu sebe. Zauvek. Moja prabaka kao da je toga dana,  nasmejana lica, sa sobom odnela sve ono što sam ja odlučila da nikada ne budem. 



Danas, 12 godina kasnije, kad prerastam iz devojke u ženu, trudim se da oko sebe imam samo pozitivne misli i ljubav. Ljubav pre svega. Praštam svima  i sve. Volim ljude i glasno im to govorim. Pre svega svoje roditelje, svog brata, svoje najbliže, svoje prijatelje i mnoge druge, poput vas, koje ne poznajem lično. Ponekad me nepravda i glupost izbace iz takta jer nisam svetica, niti bezgrešna. Oh, dakako ja grešim. Umem da budem i ravnodušna, itekako. Ali ne umem da mrzim. Ja više ne znam da mrzim. Mržnja je onoga dana nestala iza vrata prabakine sobe, uništena osmehom praštanja. Od onoga dana više ne vičem na ljude. Ne psujem ljude. Ne nazivam ih pogrdnim imenima.  

 Moje pitanje za vas je:

Da li u vašem okruženju postoji osoba koja je posredno ili neposredno uticala da se promenite i postanete ono što ste danas? Ko je ta osoba i na koji način vas je promenila na bolje?













You Might Also Like

27 коментара

  1. To je bila moja baka. Ona me je čuvala, vozala u kolicima, kupovala mi je omiljene slatkiše, pevala mi pesmice, pričala najlepše priče... I to je trajalo do pre 4 godine. Tek što sam završila sedmi razred i počela da uživam u raspustu, njeno stanje je počelo da se pogoršava. Od kako se razbolela u februaru, do momenta kada je umrla u junu, prošlo je svega par meseci. Kilogrami su se topili, njeno stanje je bilo sve gore i bilo je jasno da će nam voljena baka otići. Tumor pankreasa je pretvorio u neprepoznatljivu osobu i odveo daleko od nas. Slobodno mogu da kažem da me je ona napravila ovakvom kakva jesam - razumnom, kulturnom i osećajnom osobom. Uvek kažem kako volim sadašnjost i ne bih volela da živim u prošlosti ili budućnosti, ali sve bih dala da se samo na jedan dan vratim u to vreme koje smo zajedno provodile...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Divno je imati takvu baku! Budi ponosna.
      Srešćete se opet negde jednog dana :**

      Избриши
    2. Anja imala si stvarno divnu baku! Nadam se da je ona sada na nekom boljem i lepšem mestu. Baš sam se rasplakala dok sam čitala tvoju priču o baki jer je i moj deda preminuo od tumora pankreasa. Tačno znam kako je to sve izgledalo. Pored tog tumora on je i šlog imao i znam koliko se mučio tako da se bar tešim time da mu je sada sigurno lakše nego što mu je bilo. <33

      Избриши
    3. Hvala vam mnogo! Mico, onda me savršeno razumeš, znaš kako izgleda sva ta borba. Ipak, oni su sada na nekom lepšem mestu i srešćemo ih jednom dana, sigurna sam! <3

      Избриши
  2. You look so cute dear!

    http://helderschicplace.blogspot.com/2015/08/colorful-with-dressgal.html

    ОдговориИзбриши
  3. Skoro pa da sam se rasplakala!
    Ovo je toliko emotivno!
    Ja mojoj majci zahvaljujem za sve,jer je uvrk tu za mene i trudi se da mi pruzi sve!

    Flyovanje.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  4. U sustini svi ljudi koji su prosli kroz moj zivot su me oblikovali kao licnost. Neki su me naucilo sta treba, a od nekih sm videla sta ne zelim da budem. Od bake iz komsiluka sa kojom nisam ni u kakvom srodstvu, a koja me je cuvala i kod koje sam prohodala, preko nane i dede kod kojih sam provodila vreme dok su mama i tata na poslu, drugova iz komsiluka i skole, pa do roditelja, naravno, koji su mi najveci uzori. Svim tim ljudima sam beskrajno zahvalna i trudim se da im se na neki nacin zahvalim i oduzim.
    P.S. predivan post, uzivala sam dok sam citala :)

    ОдговориИзбриши
  5. Bože koliko je ovaj post divan, rasplakala si me jer si me jako podsetila na mene. Tvoja baka je sigurno bila divna osoba, žao mi je zbog njene smrti ali verujem da je ona sada na mnogo boljem i lepšem mestu. Moj dragi deka je preminuo pre skoro 2 godine. Volela sam ga stvarno mnogo. On je znao da bude strog i da ponekad viče, ali je imao mnogo dobru dušu i bio je dobar čovek što je najbitnije. Od kada znam za sebe on je bio bolestan, ali nekako sam bila navikla na to i nikada nisam to shvatala ozbiljno. On me je stalno terao da mu masiram nogu (imao je šlog, pa je ga je ta noga mnogo bolela i onda je hramljao). Ja sam nekada njega masirala, nekada sam samo drsko odgovorala neću ili ne mogu. Sada bih sve dala da mogu da ga izmasiram, da ga zagrlim, da ga poljubim za laku noć. Mnogo ga volim i nikada ga neću zaboraviti. Žao mi je što ga nisam često posećivala iako je živeo sa mojom bakom u kući pored moje. Žao mi je što mu nisam toliko pokazivala koliko ga volim. Veruj mi evo sada lijem suze dok ovo pišem. Kada je on preminuo shvatila sam neke stvari. Od tada vodim računa o starijima, poslušam ih ukoliko im nešto treba i pokazujem im koliko ih volim više nego obično. Nadam se da je on sada na nekom boljem i lepšem mestu i da može da vidi šta se dešava. Mnogo mi nedostaje i svakim danom mi je sve teže jer se mnogo kajem zbog nekih stvari... :'(( <33

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala tiii ♥♥
      Jako tuzna prica. No ne treba da osudjujes sebe tj krivis sebe za stvari koje si cinila dok si bila mladja i dok nisi shvatala.
      Zivot je takav i svi mi imamo periode kad smo se prema nekima tako ponasali. Nikako ne kinji sebe zbog toga vec budi ponosna sto si sazrela i shvatila i sto neces vise praviti takve korake. Izrastas u divnu devojku i deda je sigurno ponosan. U ostalom, sresces ga jednog dana i on ce ti sigurno reci da nisi trebala za to da se brines i da si morala da oprostis sebi, da si bila mala i da se deda ne ljuti, zar ne??
      Zato to i uradi.

      Ljubim te.♥♥

      Избриши
    2. Hvala ti puno na divnim savetima i na svakoj reči u ovom komentaru. Mnogo si mi pomogla i ne znaš koliko se sada bolje osećam. Zaista si jedna divna osoba. <33 :**

      Избриши
  6. Predivan post rasplakala si me.Moj deka je bio taj koji je uticao na mene.On je i sada ziv ali je bio,kako da kazem,na ivici smrti.Imao je tumor pluca (nisam sigurna strucan naziv),ali je ozdravio.Kao mala,baku i deku sam "mucila" da mi donose vodu,sok i slatkise u krevet kada tek ustanem.Cak sam znala da budem drska.Kada se moj deka razboleo,shvatila sam sta mi oni znace.Tih dana,meseci i tih godina,bila sam uz njega.On je sada zdrav zahvaljujuci brojnim terapijama,i lekovima,kao i porodici i prijateljima sto su bili uz njega.Sada se kajem sto sam bila takva,i trudim se da prema starijima budem sto bolja jer u nekim trenutcima,najcesce kada ih izgubimo,shvatimo koliko nam oni znace.Ja sam jednog deku vec izgubila zbog istog razloga,takodje i prabaku.Odlican post stvararno.:/ ♥♥

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala Jano.♥♥
      Super sto si shvatila koliko ti ljudi znace i sto si se promenila. Sve je to deo odrastanja i srecnica si sto je deka ziv i sto imas priliku da sve nadoknadis. Ulepsaj mu svaki dan! ♥

      Избриши
  7. Post je prelep,ja sam se rasplakala dok sam ga čitala...
    Ja mojoj majci dugujem za sve...
    http://fashionawakebyb.blogspot.com/

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala ti. Kad sve saberes o oduzmes ona i jeste najvaznija licnost naseg zivota..♥♥

      Избриши
  8. To je definitvno bila moja mama. Izgelda da svi shvatimo koliko volimo nekoga i koliko nam je on važan tek kada se razboli. ♥

    ОдговориИзбриши
  9. Ja sam totalno drugačija od skoro svih koji su komentarisali post. Moji roditelji su, naravno, uticali na moju sadašnju ličnost. Međutim, pošto su oni dosta radili, a, da budem iskrena, nisam imala čvrstu vezu sa bakom i dekom koji nisu imali dobar osnos sa mojim roditeljima, slobodno vreme u detinjstvu provodila sam kod jedne stare bake iz komšiluka. Imala je 91 godinu, nije bila najboljeg zdravlja i volela sam da idem kod nje. Ona nije bila porodični prijatelj, ništa, niko iz moje porodice je nije poznavao. Jednom je moja kuća bila zaključana i nisam znala kako ću ući, i ona me je pozvala na par sati kod sebe. Imala je dosta životnog iskustva i u to vreme je znala o meni više nego moji roditelji. Davala je najbolje savete. Imala je ćerku iz Nemačke, i sećam se da joj je ona stalno slala neke bombone koje sam obožavala. Stalno me je nagrađivala njima kada sam bila dobra. Kućica joj je bila trošna i stara spolja, a unutra jako lepa. Bila je nastavnica srpskog i obožavala je knjige. Imala je sobu punu knjiga sa jednim kaučem smaragdnozelene boje, toga se dobro sećam. Nakon mog odlaska u srednju školu, videla sam je tek početkom letnjeg raspusta ove godine, što je devet godina neviđanja. Bila je u bolnici, u jako lošem stanju i niko je nije posećivao. Dolazila sam joj skork svaki dan, do pre deset dana. Meni je poklonila sve svoje dragocene knjige. Pišem ovo u suzama, i izvini što sam se raspisala, jednostavno nisam mogla da izdržim.

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. To je, iako tužna, zaista divna priča Elena ♥♥♥
      Imaćeš divnu uspomenu na nju ♥

      Избриши
  10. Ne može se rečima opisati koliko je ovaj post divan. Toliko malo mi je trebalo da zaplačem. Svaka čast na iskrenosti i ovako lepo napisanom postu ♥:)

    march-baby-dreamer.blogspot.com

    ОдговориИзбриши
  11. Ovakva sam i ja bila prema mojoj prabaki mozda i gora sakrivala sam joj stap i stolicu pomocu kojeg se kretala...a ona je svoje bombone delila samnom... samo joj ja nisam stigla reci izvini. Svaka osoba u mom životu me je pomalo promenila, nečemu naučila. I svakoj hvala i na dobru i na zlu. Sve je to život.

    ОдговориИзбриши

Radujem se svakom komentaru koji mi ostavite! :)